Luka Dragić ima ženu i četvoro dece. Nije bogat čovek, ali opet vezuje kraj s krajem: ima neku poslužiteljsku platicu ima svoj kućerak tamo više Čubure, žena mu vredna, čuvarna, deca dobra, pa da je sreće mogli bi živeti lepo i zadovoljno.
Ali nemaju sreće. Jer ih upravo, i znam tek od kako ih je ona ostavila.
U januaru mesecu pozvao me je Dragić da dođem njegovoj kući, bolesno mu je, veli, dete. Kad sam otišao, video sam da mu jedna ćerčica boluje od zapaljenja pluća. Bolest je bila ozbiljna, ali se ipak dobro svršila. Posle nedelju dana dete je izgubilo vatru i bilo je izvan opasnosti.
Tako mi se bar u taj mah učinilo. Ali ubrzo sam video, da se varam. Jer kad sv dete pridiglo, i kad sam mu dopustio da izlazi po malo, oko podne, napolje, pozva me njegova mati, da i nju pregledam. Ni njoj, veli, već poodavno nije dobro, a ova briga i nespavanje za vreme detinje bolesti svalili su je gotovo sasvim u krevet.
Ju sam je pregledao, i morao sam dobar glumac da budem, te da mi ona po licu ne pozna, kako je rđavo njeno zdravlje. I pošto sam joj kazao, da ima jedan star, zapušten plućnji katar, i dao lek i potrebna upustva, našao sam njezinog muža i rekao sam njemu pravu istinu: da mu žena ima već jako razvijenu jektiku i da joj leka nema. Uz to sam mu objasnio, da sad ima jedan važan posao da uradi: svu decu mora odmah da odvoji od matere, inače će mu se sva, jedno po jedno, zaraziti, sva će takođe dobiti jektiku, i kuća će mu opusteti.
Dragić je stajao preda mnom preneražen, utučen, i isprva nije umeo ništa da kaže. A kad je došao k sebi, objasnio mi je da nema kuda da vodi decu, da nema ni rodbine ni novaca kojim bi tuđinu platio da mu primi decu, da u ovoj svojoj kućici ima, kao što znam, svega sobu i kujnicu, i da su mu na taj način deca prosto osuđena, da i danju i noću žive u onom kužnom, smrtonosnom vazduhu. Šta sam na to umeo da mu kažem? Da vodi ženu u bolnicu? Bolnica je mala, ne može da drži sve takve bolesnike za sve vreme dok boluju, a nije ni udešena tako, da bude primamljiva za bolesna čoveka. Ponovio sam mu, dakle, savet, da se nekako dovije pa da isprati decu iz kuće, i na tome je i ostalo.
Kad sam idući put došao njegovoj kući, žena mu je ležala u krevetu, ležala i kašljala, a sva su deca bila još pokraj nje. Tad sam uzeo sve redom da ih pregledam. Ona devojčica, što je preležala zapaljenje pluća, još je kašljucala, još joj je desno pluće slabo disalo, i krajnje je već vreme bilo, da dođe u čist, zdrav vazduh. Starija njena sestra, devojčica od 13 godina, imala je jasan katar u vrhu desnog pluća, onaj zloglasni „špicenkatar“, što ništa drugo nije do početak tuberkuloze, jektike. Samo dvoje mlađe dece bilo je još sasvim zdravo.
Ja sam opet našao Dragića, kazao sam šta je u stvari, i ponovo sam mu svetovao da odvoji zdravo od bolesnog.
Ali on taj savet ni sad nije bio u stanju da posluša. I kad sam pre neki dan navratio njegovoj kući, zatekao sam svih petoro u onoj sobici: mati leži, zajapurenih obraza, svetlih očiju, na postelji, kašlje i pljuje gnoj i sukrvicu u jedan stari legv; ona najstarija devojčica smršala, kašljuca i jedva ide, ali ipak ne može da se odmori, jer treba zameniti mater u kući; ona moja prva bolesnica isto kao i pre, a ono dvoje malih igraju bezbrižno po sobi, jer ne znaju da su osuđeni pa smrt.
Na kapiji sam sreo Dragića. Kad počesmo isti onaj, stari razgovor, njemu samo zasijaše suze u očima, i on sleže ramenima pa će reći:
— Šta znam da radim, gospodine? Sudbina mi je valjda takva!
Da je to redak, izuzetan slučaj, ja ga ne bih ovako opširno iznosio, Ali nije. Jer kao što Dragiću nema spasa, kao što je nesumnjivo, da će on za dve-tri godine ostati u pustoj kući, i bez žene i bez dece, isto se tako zatre svake godine mnoga porodica naša. Jedno se u kući razboli, i od njega se zaraze i svi ostali, što su osuđeni da kraj njega žive.
I onda nije čudo, što u Beogradu svaki drugi čovek umre od tuberkuloze, što od svako hiljade Beograđana umre za godinu dana njih deset od te nesrećne bolesti, a deset od sviju ostalih bolesti skupa. Doterali smo dotle, da možemo sporiti Bečlijama pravo da jektiku zovu „bečka bolest“; njoj danas mnogo više dolikuje „morbus belgradensis“.
Razume se, nije to jedini uzrok, što tuberkuloza kod nas uzima sve veći mah, ali je neosporan fakt, da bi te bolesti mnogo manje bilo, kad bi se bolesnici mogli odvajati od ostalih svojih, zdravih ukućana.
A da bi se to moglo, krajnje je vreme da dobijemo dobro uređene bolnice za zarazne bolesti, gde bi tuberkulozni bolesnici tražili sebi leka. Pa i ako leka ne bi našli, bolovali bi bar izvan svoje kuće i ne bi trovali ono što im je najdraže.
Ako država na može, u Beogradu je opštini dužnost da to uradi. Odbornici neka imaju na umu, da je to za sve nas nasušna potreba.