Od jednog kolege iz unutrašnjosti dobio sam juče pismo u kojem mi između ostaloga kaže i ovo:
Žališ se, kako ne možeš tuberkulozne bolesnike da pošlješ u bolnicu, te da ne truju i ostale svoje ukućane. Nema, veliš, u bolnici mesta, a svet i ne pristaje da ide u nju, jer nije kao što treba uređena. I to kažeš za Beograd, a šta bi tek rekao, da si malo duže služio po unutrašnjosti? Kako tek mi možemo da odvajamo takve bolesnike od kuće? Jer vaša je bolnica ipak cveće prema onome što se po ostaloj Srbiji krsti tim imenom.
Zamisli samo ovu sliku: Stara, sniska, izslužena kuća, koju već nijedan kršten čovek ne bi uzeo pod kiriju; ono nekoliko soba u njoj načičkano krevetima, da između njih ne možeš proći; kad uđeš u njih, zadahne te pokvaren, smrdljiv vazduh, da jedva čekaš da izađeš; naroda unutra puno: u jednom krevetu neka iznemogla baba, što je došla tu da ne skapa napolju od zime i od gladi, u drugom javna ženska, koju je fizikus zbog zarazne bolesti strpao u bolnicu, odmah do nje neka žena iz sudskog pritvora što je otrovala muža, a uz nju mlada neka devojka sa sela, koja je po savetu lekara došla da se u bolnici leči, pošto kod kuće nema takve nege, pa onda opet javna ženska, opet neka iznemogla ili jektičava baba i tako redom. I toliko ih mnogo ima, di sve po tri na dva sastavljena kreveta leže.
Sad mi reci, molim te, kako mogu nekog da svetujem, da ide u bolnicu? I reci mi još nešto — tu si u Beogradu, pa bolje vidiš nego ja — reci mi, šta rade svi ti ljudi, što su se primili posla da se brinu o ovom našem narodu?…
Tu je moj kolega produžio da govori i o našoj gospodi iz saniteta, i o gospodi ministrima, i o gospodi narodnim poslanicima, ali ja mislim, da mi je izlišno iznositi i taj deo njegovoga pisma.
*
Posle pisma, jedna opomena.
Još malo pa nam dolazi 1 maj. Silan se svet već poodavno ustumarao i traži nov stan; retko je ko zadovoljan, pa traži nešto bolje. Traži, a ne ume da traži. Ne ume da ima pre svega ovo dvoje na umu: stan mora imati sunca i svetlosti i mora biti suv, jer u mraku, u vlazi nema zdravlja, u mraku ni biljka ne raste, a, nekmo li dete.
Ko to neprestano ima na umu, taj će dobro zagledati u svaki kutak, pre nego što uzme stan pod kiriju; taj neće uzeti rđav stan, pa se posle pravdati kako boljeg nije mogao naći. Ima i dobrih stanova. Samo treba tražiti i dobro otvarati oči.