Gospodinu Sv. Jakšiću, vlasniku i uredniku „Štampe“
U 91-om broju Vašeg lista „Štampe“, od 1. ovog meseca, izašao je jedan članak, u kojem se na prosto neverovatan način napada glavni odbor Društva za čuvanje narodnog zdravlja. Članak je pisan na osnovu štampanog izveštaja negotinske družine za čuvanje narodnog zdravlja koja je još ranije isključena iz Saveza i može se podeliti na dva dela: u jednom se napada na rad glavnog odbora kao društveno uprave, a u drugom se ruže pojedini njegovi članovi kao ljudi, mada im se imena ne iznose.
Ja nemam ni dužnost ni pravo, da branim odbor kao zajednicu, jer sam samo jedan od petnaest članova njegovih; ceo je odbor napadnut, pa će se kao celina i braniti, i to potpuno uspešno, videćete za koji dan. Ali ja sam jedan od onih, koji su i lično nagrđeni, pa mi se zato treba ovako pojedinačno i braniti.
Mene grde za dve stvari; prvo, što sam od negotinske družine dobio lozove za njenu lutriju, pa ih prodao i tobož „pare strpao u džep“, i drugo, što sam u društvu sa dr. Vukadinovićem i dr. V. Popovićem, dok smo bili u Ćuprija osnovao Društvo za čuvanje narodnog zdravlja ne iz neke istinske želje da se pomogne narodnom zdravlju, već da bih se iz unutrašnjosti „protukao u Beograd“.
A koliko je i jedno i drugo istina, videćete odmah:
- Od negotinske družine dobio sam na prodaju 50 lozova u doba, kad sam u kući imao da snosim najveću nesreću koja čoveka može da snađe, i nisam na njih ni mislio sve dok jednog dana od te iste družine ne dobih jednu otvorenu kartu, u kojoj me na krajnje neučtiv način poziva, da joj pošljem novac za poslate mi lozove, tonom, kojim se ne sme služiti ni šnajder, kad od ovog najgoreg platiše traži dug. Ja sam bio bukvalno zgranut tom neuljudnošću i nisam od onda hteo ni da znam za te ljude: nisam im čak ni lozove hteo pakovati i vraćati, nego sam im samo poručio, da im svih 50 lozova stoje na raspoloženju — sami su mi ih poslali neka sami i narede kome, da dođe mojoj kući i da ih uzme. I ti lozovi tako stoje i danas u mome ormanu.
- Druga laž starijeg je datuma: godinama već pričaju poneki ljudi, kako smo mi samo zato osnovali Društvo za čuvanje narodnoga zdravlja, što će nam ono poslužiti kao reklama, da se dokoturamo do Beograda. I kad sam naprimer ja posle nekog vremena odista i došao u Beograd, oni su govorili: „Eto vidite, ne rekosmo li vam u čemu je stvar?“
A ja sam, međutim, ovako došao u Beograd: dao sam ostavku na službu, koju sam dotle imao i došao sam ovamo da o svom ruvu i kruvu živim. I živeo sam ovde bez ikakve službe, bez ikakve plate, i ni jedan jedini put nisam ni zavirio u ministarstvo ili u drugo koje nadleštvo, da potražim kakvu bilo platu ili honorar. Tek mnogo docnije, skoro posle dve godine, raspisala je beogradska opština stečaj za jednog lekara, i ja sam se tada prijavio i bio sam izabran. Kako onda smete Vi u Vašem listu da tvrdite, da sam se pomoću Društva za čuvanje narodnog zdravlja dokoturao do Beograda?
Meni je osnivanje Društva za čuvanje narodnog zdravlja donelo dvoje: da trošim svoje vreme na poslove koji mi se ni jednom parom ne plaćaju i da budem grđen po novinama. Ali ja za to ne marim, jer imam jednu ogromnu satisfakciju: tek od kako je osnovano Društvo za čuvanje narodnog zdravlja, tek se od tada govori i vodi račun o narodnom zdravlju i u štampi, i na zborovima, i u Narodnoj Skupštini.
Meni nije žao na one iz Negotine: kakvi su onako i pišu, ali mi je žao na Vas, g. Jakšiću. Vi me morate znati: Znate me još iz doba, kada smo zajedno bili u Skoplju, u ono burno doba pre 10 godina, kada ste imali toliko prilika da me poznate i da vidite, jesam li ja, mogu li ja uopšte biti taj šićardžija i lopov, kakvim me Vaš list sada pravi. Ime mi istina niste u tom članku spomenuli, ali se ja evo ne ustručavam javno da kažem, da se one Vaše reči odnose na mene, jer znam, da ću svuda, i na sudu i u javnosti, dokazati, da vam ja u pravu, a ne Vi.
Beograd, 3 aprila 1907.
D-r Slobodan Ribnikar,
lekar.