Pravu saharsku vrućinu imali smo ovih dana u našim krajevima, to smo svi osetili. Nismo mogli da radimo, nismo mogli da spavamo, da mislimo. A uz to smo i svoje zdravlje izlagali opasnosti, jer taka žega može našem telu naneti štete, i posredno i neposredno. O tim štetama po zdravlje zgodno je sad reći nekoliko reči, i ja to hoću da učinim. Ali pre nego što na to pređem, moram da napravim jedan mali uvod. Neće ni on biti sasvim dosadan, jer govori o pojavama koje svakog dana posmatramo.
Svaki onaj, koji je s lekarima imao posla, zna dobro, da je čovečje telo toplo od prilike 37 stepeni. A slušao je, svakako, i da kad čovek, u groznici, dobije toplotu od 42 stepena, on dolazi u direktnu opasnost da od samog toga umre. Pa kad je tako, onda zašto ljudi, koji po čitave sate stoje i rade na suncu, na žegi od 45 i 50 stepeni, ostaju u ogromnoj većini živi i zdravi? Zato što se i njihovo telo ne zagreje do tog stepena toplote, kad se toliko zagreje i vazduh oko njih, i kamen ispod njih i alat u njihovoj ruci?
Zato što je čovek živ stvor, sposoban da sam reguliše svoju toplotu. I to njegovo stalno regulisanje temperature čuva ga, da se zimi ne rashladi i smrzne a leti ne pregreje i tako pregrejan umre.
Ima nekoliko načina, na koje čovečji organizam reguliše svoju toplotu, ali za ove letnje dane dolaze poglavito dva u obzir, i ja ću samo o njima govoriti.
Prvi je u tome, što čovečje telo samo u sebi proizvodi u ovo žarko doba manje toplote nego kad je oko njega hladno. Jer vi bez sumnje znate: čovek uzima u sebe hranu, prepravlja je tamo i sagoreva, i na taj način proizvodi u svom telu toplotu. I sad, kad je napolju toplo, kad se dakle organizam i inače suviše zagreva spolja, sunčanom toplotom, on prosto manje materijala u sebi troši, manje sagoreva, te se bar s te strane spasava suvišne toplote. Zato čovek leti manje i jede nego zimi, i sem toga, zato po vrućini traži da jede jela, koja u organizmu, kao gorivo, daju najmanju toplotu, naprimer zelje, salatu, voće, a kloni se jela koja jako zagrevaju, kao što je, u prvom redu, mast.
To je prvi način, na koji čovečje telo reguliše svoju toplotu. Ali on, očigledno, nije ni dovoljan ni najvažniji. Ovaj drugi je glavni:
Kad se čovek nalazi u toplom vazduhu, on se znoji, taj se znoj polako isparava, a to isparavanje rashlađuje čoveka. To rashlađivanje on obično i ne oseća, jer ni isparavanje nije naglo: oseća ga samo kad se isparavanje brzo vrši, naprimer kad se znojav skine pa stane na vetar da se suši. Ali i ako isparavanje nije naglo, ono je stalno i zato vrlo znatno. I odista ljudi su raznim merenjima utvrdili, da se sa čovečjeg tela, koje iz pluća koje iz kože, ispari prosečno po 900 grama vode na dan, dakle bez malo po jedan čitav litar.
Znojenjem i isparavanjem tog znoja brani se, dakle, čovek vrlo uspešno od vrućine, ili kako se to drukčije kaže, reguliše temperaturu svoga tela. I kad to isparavanje ne bi nailazilo na smetnje, čovek bi mnogo manje patio od vrućine. Ali smetnja ima, i one su vrlo česte.
Vazduh prima u sebe vodenu paru samo do izvesne granice; kad se do te granice dođe, onda je on, kako se to kaže, zasićen, i voda u njemu više ne isparava. Kad smo, dakle, u suvom vazduhu, onda će nam se znoj lako isparavati i nama će biti hladovina; kad smo u vazduhu, koji je već pun vodene pare, dakle vlažan, onda nećemo isparavati i osećaćemo sve veću vrućinu, što se duže u tako vlažnom a toplom vazduhu budemo bavili. To je onda ono, što se zove omarina.
Kad to znate, onda ćete razumeti i zašto se čovek ne može uvek znojenjem i isparavanjem uspešno braniti od vrućine. Pre svega, nisu ni svi predeli u tom pogledu podjednaki. Negde je vazduh preko leta stalno suv, negde vlažan; u Kaliforniji je, naprimer, leto vrlo žarko, ali ga ljudi veoma lako podnose, jer tamo u vazduhu nikad nema suviše vlage. A sem toga, nije ni na pojedinim mestima vazduh uvek podjednako suv ili vlažan. Kad je pred kišu atmosfera puna pare, onda više patimo od vrućine; kad se posle kratke kiše zemlja suši i vazduh puni vodenom parom, onda takođe osećamo nesnosnu vrućinu, omarinu; kad sedimo u lokalu, u kome se znoje i isparavaju i mnogi drugi ljudi, tada isto tako hučemo od vrućine, itd.
I još nešto: Kad sedimo mirno na tihom vazduhu, onda se od našeg isparavanja onaj sloj vazduha, što je direktno uz našu kožu, vrlo brzo ispuni, zasiti vodenom parom, pa nas i tada obuzme nesnosna vrućina; to najbolje osećamo leti, kad je vreme tiho, kad se ni listić na drvetu ne miče, ili kad posle ručka legnemo da spavamo. A kad ima povetarca ili kad se hladimo lepezom, onda taj vetar neprestano odnosi taj već ovlaženi vazduh iz naše blizine, a donosi nam nov, još suv vazduh, na kome opet lako isparavamo i hladimo svoje telo.
Najzad, kad na toplom vazduhu teško radimo, mi tim radom u svom telu proizvodimo mnogo više toplote, pa se više i zagrevamo, više i vrućinu osećamo, nego kad smo dokoni ili kad kakav lak posao vršimo.
Eto, to je taj uvod, koji sam morao da napravim pre nego što pređem na razgovor o štetama koje našem zdravlju nanosi vrućina. Kako je, međutim, on ispao duži no što sam se nadao, mora taj razgovor da ostane za drugu priliku.