Moram da ostavim za drugi put započeti govor o navikavanju dece na hladnoću: dolazi nam 1 novembar, silan se svet tog dana seli, i meni je dužnost da tom prilikom kažem po nešto o našim stanovima, što treba da čuju i oni, koji se sele, i oni, koji nemaju potrebe ili namere da se kreću u nov stan.
Ja ću danas, između ostalog, govoriti i o tome, ne šta sve čovek treba da pazi, kad bira stan. Na to će mi, znam, mnogi reći, da je to samo prazan razgovor, jer je Beograd prepun do zla boga rđavih stanova, u kojima neko mora stanovati, zato što nema dovoljno dobrih. I imaće pravo, kad mi to kažu. Ali ja to zlo — jedno od najgrđih beogradskih zala — nisam u stanju da otklonim. To je zadatak javne higijene, posao u prvom redu beogradske opštine pa onda i države, i moja je dužnost da dam po koje savet bar onima, koji su koliko-toliko u mogućnosti da biraju kad traže stan.
1
Da bi stan bio zdrav, pre svega treba da bude dovoljno prostran, jer će samo tada biti u njemu dovoljno vazduha. Ono istina vazduh se u sobi neprestano obnavlja (kroz prozore, vrata, odžake, zidove), ali ako u malom prostoru diše i isparava mnogo ljudi, to će obnavljanje biti nedovoljno, i u sobi će vazduh bivati sve gori, zagušljiviji, škodljiviji. Kad je bengalski nabob 1756. godine potukao Engleze, strpao je 146 zarobljenika u jedan teskoban, strašan zatvor, i 123 od njih za jednu noć se u njemu ugušilo. A kad su Francuzi posle bitke kod Austerlica zatvorili 300 Austrijanaca u isto tako teskoban zatvor, ugušilo se takođe za jednu noć više od polovine njih. Ja te primere navodim da bih pokazao, kako takav pokvaren vazduh (ili, upravo, nedostatak čistog vazduha, može čoveka i da ubije. To se, naravno, ne dešava ljudima koji nisu pod katancem, ali ipak, ništa tako lepo ne dokazuje, da je čoveku za život i za zdravlje neophodno potreban dovoljno prostran stan.
Da bi ljudi ostali zdravi, kad sede idi spavaju u sobi, potrebno je da na svakog odraslog čoveka dođe po 20 kubnih metara prostora. To je minimum, i na to treba svako da pazi. A mnogi protiv tog pravila greše, naročito noću: u porodicama, koje imaju samo sobu i kujnu, spavaju često svi u kujni dok soba stoji prazna, a oni, koji imaju dve sobe, spavaju u jednoj, a druga ostaje neupotrebljena, „nameštena.“
2
Sunce je izvor svemu životu na zemlju; da nije sunca, da nije njegove svetlosti i toplote, brzo bi propao ceo živi svet na zemlji. Zato i u našim stanovima mora biti svetlosti, direktne sunčeve svetlosti.
Ali nije to jedini razlog, što stanovi treba da nam budu puni svetlosti. Sunce i inače utiče na naše zdravlje.
Pre svega, sunčana svetlost ubija bakterije, pa dakle i klice raznih zaraznih bolesti. Svetlost je na taj način najjače i najrasprostranjenije srestvo za dezinfekciju na površini zemljinoj. Samo u pomrčini mogu bakterije da žive i da napreduju.
Osim toga, samo u svetloj sobi vidi se gde ima đubreta i prljavštine, a kad se nečistoća vidi, ona se i uklanja. Mračna soba, međutim, može biti i prljava i nečista, a niko to neće videti, pa je niko neće ni očistiti. A samo u čistoti može biti zdravlja.
Najposle, svetlost utiče jako i na naše raspoloženje. Na svetlosti se osećamo veseli, čili, u pomrčini turobni, mrzovoljni. A to utiče jako i na zdravlje. To se lepo vidi na osuđenicima, a još lepše, može biti, na ljudima, koji žive neko vreme blizu severnoga pola. Polarna noć traje bez prekida skoro pola godine, i svi su ljudi tamo za to vreme prosto izmenjeni. Ili večito pospani ili neobično razdraženi, a uz to mahom bledi, kao ispijeni.
Zato uzimajte samo stan koji je lepo svetao, tojest gde prozori gledaju direktno u polje (na ulicu ili dvorište), tako da sunca u njih može ma u koje doba dana direktno da sija; sobe, u koje svetlost dolazi iz kakvog hodnika ili iz druge sobe, nisu zdravi.
To treba da imaju na umu i oni, koji imaju veće stanove. U takvim se stanovima u Beogradu gotovo uvek nađe po neka takva polumračna soba, koja gleda ili u hodnik ili u teskobno, mračno dvorište. A vrlo se često vidi, da ljudi (i to školovani ljudi) baš u toj sobi spavaju, a najlepšu, najsvetliju sobu upotrebljavaju kao „nameštenu“ sobu, kao „salu.“ To je veliki greh; time ti ljudi prosto upropašćuju zdravlje svojih ukućana, naročito svoje dece. Ako, dakle, neko već mora da uzme stan, u kojem ima i koja takva soba, on neka danju živi i noću spava u onim odelenjima, koja su lepo svetla, a tu mračnu sobu neka „namesti“. Ona mu i inače treba svega dva-tri put godišnje; za nju i onako džabe plaća kiriju.
3
Beograd je pun vlažnih kuća, a da su takvi stanovi škodljivi po zdravlje, to nemam potrebe naročito dokazivati. Dosta je kad kažem, da su vlažni zidovi uvek hladni i da zbog toga u takvoj sobi čovek vrlo lako nazebe; da se u vlazi mnogo lakše zalegu kužne klice nego na suvoti; da je u vlažnoj sobi vazduh uvek težak, zagušljiv, i najzad, da je ta sama vlaga često znak, da u sobi nema ni sunca ni svetlosti.
Treba se, dakle, kloniti vlažnih stanova. A stan može biti vlažan na dvojak način: ili je kuća nova, još neisušena, ili je zgrada stara pa se ovlažila, bilo ozdo, bilo sa strane.
Za nove se zgrade obično kaže, da su dovoljno osušene ako su stajale gotove, već omalterisane 2—3 meseca, naročito kad su zidane po lepom, toplom i suvom vremenu. Ali to nije tačno. Mnogo više vremena treba kući, pa da se dobro osuši. Zato se ne treba useljavati u novu zgradu sve dok ne prođe i pola pa i tri četvrti godine od kako je sazidana.
Kad se ko nađe u staroj zgradi, u kojoj se docnije pojavila vlaga, on neka ne živi i ne spava u sobi, u kojoj je zid ovlažen, nego neka tu sobu upotrebi za „salu.“ A ako ima svega jednu ili dve sobe, pa su obe vlažne, on neka se odmah seli. Ako ga gazda ne pušta on neka se javi opštini, pa će mu ona dati pravo da se iz takvog stana iseli i u „nevreme.“
4
Kad se čovek seli, lako mu se može desiti, da uđe u stan, gde je dotle neko bolovao od kakve zarazne bolesti. U tome je pogledu naročito opasna tuberkuloza, jer takve bolesnike lekari ne prijavljuju vlastima, te opština i ne vrši dezinfekciju stanova, iz kojih se iseljavaju jektičavi bolesnici. Zato pri promeni stana treba četvore oči otvarati.
Pre nego što se čovek useli u nov stan, treba sva odeljenja dobro da okreči, izriba i provetri; time će gotovo sigurno utamaniti sve kužne klice u njemu. Muka je samo, što su sad kuće većinom „malane“, pa sa ne mogu krečiti, a da se ponovo malaju, za to treba prilično novaca. U takvom slučaju treba čovek dobro da se raspita, ko je dotle u tom stanu živeo, pa ako čuje da je u njemu bilo nekoga, koji je duže vreme kašljao ili kašljucao, onda treba da traži od opštine, da se stan propisno dezinfikuje.