Nije mi bilo u programu, da danas govorim o alkoholu, i što izlazim iz reda, tome je uzrok onomodašnji jubilej d-ra Danića. Borbu protiv alkohola prvi je u Srbiji započeo d-r Danić, on je i sada još najistaknutiji radnik na tome poslu, pa je, mislim, red, da i ja danas uzmem reč o tom pitanju. Time ću bar jubilaru iskazati, kako mnogo cenim njegov rad.
Nije čudo, što je baš d-r Danić prvi kod nas poveo borbu protiv alkoholnih pića. On je, pre svega, lekar, a mi lekari najbolje vidimo, koliku štetu nanosi alkohol ljudima. Vidimo svakog dana, kako on upropašćuje zdravlje čovekovo: ruinira mu želudac, proizvodi u njemu teške katare, koje ni Karlsbad ne leči; sagoreva mu i osuši džigericu, izazivajući u njoj bolesti od kojih još niko nije ozdravio; kvari mu bubrege i prouzrokuje u njima zapaljenja koja se redovno svršuju vodenom bolešću i smrću; upropašćuju mu srce, proizvode razne srčane mane, s kojima niko ne doživi starost; kvari mu i arterije, te ga svakog časa može da udari „šlog“ i da ga načini poluuzetim bogaljem koji se, bedan, izlapeo, jedva vuče po ulicama, upropašćuje mu i živce, i donosi nervozu, histeriju, padavicu. Vidimo sve to i još mnogo šta drugo: vidimo kako je alkoholu nerazdvojan drug tuberkuloza, koja kao da jedva čeka da piće načne, oslabi čoveka, pa da se odmah onda useli u njega; vidimo, kako alkohol više no ništa drugo upropašćuje moral u ljudima i pravi ih razvratnicima i prestupnicima; vidimo najzad, kako za prijateljstvom ulazi u kuću i sirotinja, beda, nesreća. I kao što sve to vidimo mi lekari u opšte, tako je to odavno video i d-r Danić. Ali je on godinama gledao još i drugo nešto. On je svakog dana gledao i one bolesnike, koji više nego ikoji drugi potresaju dušu i svoje rodbine i ostalog sveta: ljude kojima je alkohol um pomračio. Posmatrao je, tamo u onoj strašnoj kući na Zapadnom Vračaru, i mirne idiote i mahnite ludake, koji su tu dospeli samo zbog alkohola, a svakog časa je imao priliku da vidi i kako se alkohol sveti čoveku čak i na deci njegovoj, praveći i njih idiotima, epileptičarima, neradnicima ili prestupnicima. I onda, je li čudo, što je baš d-r Danić prvi proglasio rat alkoholu?
Raznovrsna je, kao što se vidi, slika alkoholičara, pijanice, i teško je reći, zašto alkohol jednom čoveku upropasti ove organe, a drugom one. Ali to je i sporedno. Glavno je, da nema organa u čovečijem telu koji ne strada od njega. I to će mi, znam, svaki verovati; svaki će priznati, da pijanstvo upropašćuje i zdravlje i moral i blagostanje čovekovo. Pitanje je samo: šta je to pijanstvo?
Alkohol je otrov to svi priznaju. Iz toga se sasvim logično može izvesti ovaj zaključak: ko pije alkoholna pića, taj se truje. Ali taj logični zaključak ne primaju ni svi lekari, a kamo li drugi ljudi. Nego oni vele: ko pije prekomerno alkoholna pića, taj se truje. Pa kad su to rekli, oni su počeli da ispituju, koliko čovek alkohola može dnevno da pije, pa da mu to ne škodi. I pronašli su na neki način, da čovek može bez brige, bez štete po svoje zdravlje da pije 30—45 grama apsolutnog alkohola dnevno, a to će reći od prilike 1 litar piva ili pola litra vina na dan; tu količinu nazvali su „fiziološkom dozom alkohola“.
A ja li to istina? Nije. Nije zato, što je objektivnim posmatranjem i iskustvom dokazano, da čoveku škode i vrlo male količine alkohola, kad ih uzima u sebe bez prekida, iz dana u dan. I prema tome, pijanica je ne samo onaj, koji prekomerno pije, nego i svaki onaj, koji ma i male količine alkohola pije redovno. svakog dana. Jer te male, sasvim male količine alkohola ne škode čoveku samo onda, kad ih on pije retko, u velikim razmacima.
Ta moja konstatacija neće, verovatno, biti prijatna ni onim činovnicima i trgovcima, što svako veče idu „na čašu piva“, ni onim penzionarima i radnicima, koji redovno pred večeru prave sebi apetit čašicom rakije. Ali to ipak nije dokaz, da ja time tvrdim nešto što nije tačno. I baš zato, što je to tačno, mnogi protivnici alkohola (a među njima i dr. Danić) ne zadovoljavaju se danas „umerenjaštvom“ u piću, nego traže da se nikakvo alkoholno piće u opšte no pije, traže, tojest, potpunu apstinenciju. Nego o tom pitanju drugi put.