Prošle sam nedelje kazao, da je alkohol otrov, koji donosi bolest i smrt, koji vodi u ludnicu i u kazamate, i koji se ljudima i na njihovom porodu sveti. Osim toga rekao sam, da pijanica nije samo onaj, koji preko mere pije, nego i onaj, koji pije redovno, svakog dana, ma i male količine alkohola. Danas ću pokušati da razbijem još neke zablude o alkoholu, u kojima, kako vidim, živi ogromna većina našega sveta.
Ali pre nego što na to pređem, hoću da dopunim i proširim moj prošli govor.
Alkohol je, dakle, škodljiv, ma u kakvom se obliku pio. Ali je naročito štetan, kad se pije jako koncentrisan. To znači, da čoveka najače truje rakija (i konjak, rum, liker) jer u njima ima 20 do 80 procenata alkohola; znači dalje, da je vino manje škodljivo, jer u njemu ima 6—16 procenata alkohola, i najzad, da najmanje škodi pivo, pošto je u njemu svega 3—5 procenata alkohola. Drugim rečima: čovek će popiti od prilike jednu istu količinu čistog alkohola i kad popije dve krigle piva i kad popije 4 deci vina i kad popije 3 čaše konjaka, ali će mu tad alkohol najviše škoditi kao konjak, manje kao vino, a najmanje kao pivo. Sem toga, u svim gotovo alkoholnim pićima ima pokraj pravog vinskog („etilnog“) alkohola još i takozvanog „fuzela“, a to je smeša alkohola drugih vrsta i drukčijeg hemijskog sastava, koji su za čoveka mnogo otrovniji nego taj vinski alkohol. I prema tome, ona pića, u kojima ima mnogo fuzeola, mnogo su i škodljivija nego pića, gde njega malo ima. A najviše fuzela ima u rakiji, i to u jevtinoj, rđavoj rakiji, „špirtulji“, dok ga u dobrom vinu i pivu gotovo i nema. I po toj, dakle, osobini, rakija je opasnija po čoveka nego ma koje drugo piće. Mnogim će mojim čitaocima laknuti, kad pročitaju te dve napomene, — onima, tojest, koji ne piju rakiju, a vole da odu na čašu piva i da uz jelo popiju i koju čašicu vina. I ako to znam, na ipak nisam hteo tu stvar da prećutim. Jer najposle, ko baš neće da se odreče alkohola, taj neka bar zna, koje mu alkoholno piće najmanje škodi.
Pošto sam, dakle, utešio dobar deo svojih čitalaca, mogu da pođem dalje.
Dok se mi lekari upinjemo da dokažemo, kako je alkohol otrov, dotle većina sveta veruje, da alkoholna pića hrane čoveka, da iznemoglome daju snagu, bledome, malokrvnome rumene obraze. A to je, odmah da kažem, prosto zabluda; mnogi su eksperimenti vršeni, da se to pitanje tačno rasvetli, i svi su oni dokazali, da je to zabluda. Jer evo šta je tim eksperimentima utvrđeno:
Čoveku je, kao što sam već na ovom mestu izneo, potrebna hrana, u kojoj ima izvesna količini belančevine, ugljenih hidrata i masti. Alkohol, međutim, ne može da zameni nijedan od tih delova hrane; on dakle ne hrana čoveka. Ali alkohol može nešto drugo da uradi: kad se daje čoveku u malim količinama, on štedi belančevinu i mast, tojest on sagoreva u organizmu i zato u organizmu manje sagoreva belančevina i mast. To znači, da čovek ne može od alkohola dobiti ni mišiće ni mast, ali da alkohol može učiniti, da čovek, kad je bez hrane, donekle štedi i svoje mišiće i svoju mast, koji bi inače mnogo brže iščezli, sagoreli; drugim rečima; alkohol ne daje čoveku snagu, kao što mu je daje hrana, ali čini da čovek sporije gubi snagu, kad ne dobija dovoljno hrane. I znači još i ovo: kad neko dobija upravo toliko hrane, koliko mu je potrebno ni da ne deblja ni mršavi, on se s tom hranom može i ugojiti, ako uz nju dobije i po malo alkohola.
Kao što se vidi, alkohol nam može učiniti samo jednu uslugu: može da nam štedi snagu (mišiće i mast) kad nam se desi, da nemamo dovoljno hrane. Zato ga mi lekari dajemo, u malim količinama, ljudima, koji boluju naprimer od tifusa ili od zapaljenja pluća, pa ne mogu da jedu i vatra im telo sažiže. To činimo zato, što te bolesti ne traju dugo, pa verujemo da alkohol za tako kratko vreme neće čoveku u drugom pogledu škoditi. A nećemo ga dati zdravim ljudima, da se pomoću njega ugoje ili da uz nedovoljnu hranu sačuvaju snagu, jer bi im time, istina učinili uslugu, ali bi ih u isto vreme napravili pijanicama, a pijanica nije dugog veka, pa ma i ugojen bio.
Od alkohola, dakle, čovek u običnim prilikama ima više štete nego koristi. On niti hrani, niti krepi, niti pravi rumene obraze. Zato se njime i ne treba „krepiti“. Naročito ga ne treba ni u kom slučaju i ni u kom obliku davati deci: za nežni dečji organizam on je još mnogo žešći otrov nego što je za odraslog čoveka.
Te se, dakle, zablude treba otresti. A isto tako treba znati, da je zabluda i ono mišljenje, da alkohol čini dobro čoveku zato što mu „otvara apetit“. Ali o njoj ću govoriti drugom prilikom, valjada onda, kad budem govorio o začinima.