Ispričao sam prošli put, kako čovek vrlo vešto ume da se brani od vrućine, takozvanim regulisanjem svoje toplote. A napomenuo sam i kako mu to regulisanje ipak ne pomaže baš u svakom slučaju, nego se dešava da se od vrućine razboli pa i umre. Danas ću malo opširnije govoriti o tim bolestima, i to samo o onima, koje dolaze kao direktna posledica preterane žege.
To su omarica i sunčanica.
Kad čovek radi neki posao ili kad se kreće po velikoj vrućini, on se onda i spolja i iznutra zagreva, i samo dobar povetarac, suv vazduh i dobro znojenje i isparavanje tog znoja može toliko da ga rashlađuje, da ne strada od žege. Zašto je to, kazao sam prošli put. Ako, međutim, nema povetarca, ako jo napolju omarina, t. j. ako je vazduh suviše vlažan, i ako se čovek ne znoji i ne isparava, onda će se temperatura njegovog tela brzo popeti do tolike visine, da on mora stradati.
Kad, naprimer, u leto vojnici marširaju u gustim redovima, oni će isprva još i kojekako izdržavati vrućinu — znojeći se i koliko-toliko isparavati, pa i rashlađivati. Ali docnije će zapara između njih postajati sve veća, pa ako još ni vode ne dobiju dovoljno da piju, onda niti će moći više isparavati, niti će u opšte više imati znoja, i pašće od omarice.
Pocrveneće prvo, postaće neveseli, bunovni, i povratiće se ako ih tada izvedu iz reda i rashlade svežom vodom i umivanjem. Ali ako i dalje produže marš, pašće na jedanput onesvešćeni, zenice će im se raširiti, disanje postati brzo, teško, puls ubrzan, nepravilan, i onda će ili u tom stanju uskoro umreti ili će se s teškom mukom, posle dugog vremena povratiti i ozdraviti.
Uzrok smrti kod omarice može biti pre svega preterana temperatura tela; kod jednog takog bolesnika nađena je, naprimer, pošto jo već prenet u bolnicu i pošto se čitav jedan sat bavio u njoj, temperatura od 42,9 stepeni. A može čovek da umre i usled toga, što se isprva mnogo znojio a posle nije imao šta da pije, pa mu se krv zgusnula, tako promenila, da ne može više da vrši svoj zadatak.
Nalik je na omaricu sunčanica. Nju čovek može i u miru da dobije, kad mu vreli sunčani zraci duže vreme sijaju neposredno u teme. Glava mu se tada jako zagreje, krv navali u mozak, od toga se javi glavobolja, muka, povraćanje, nesvest. Neki put bolesnik posle nekog vremena dođe opet k sebi, ali u teškim slučajevima naiđe i buncanje, grčenje, pa najposle i smrt.
Od omarice i sunčanice stradaju mnogi ljudi, naročito vojnici i zemljoradnici. Nekih se godina pojave one kod žeteoca kao prave epidemije, a već da vojnici na marševima u velikom broju od njih stradaju, to je opšte poznata stvar. Kod njih se one pojave po nekad kao prava morija. Zabeleženo je, naprimer, da je u krstaškom ratu, jula meseca 1099. godine, na maršu kroz Frigaju, po 500 vojnika dnevno propadalo od omarice, a u amerikanskom secesionom ratu 1861—64, godine palo je 7200 ljudi od te bolesti.
Rekao sam već, da će od omarice čovek stradati ponajpre onda, kad na radu ili na maršu po velikoj žezi ništa ne pije. Prema tome, vrlo je pogrešno ono još i danas dosta rasprostranjeno mišljenje, da se u takvim prilikama valja što više uzdržavati od pića. Naprotiv, treba piti, — razume se, ne alkoholna pića. To je najbolja profilaktična mera protiv omarice.
A ako se ipak desi, da ko padne od omarice ili sunčanice, treba ga odmah položiti u hlad, pa ga polevati hladnom vodom i dati mu vode da pije. Kad je, pak, sasvim smalaksao, treba mu sasuti u usta i koju kašiku kafe ili rakije, da se što pre potkrepi.