Svakog leta i jeseni dolazi nam u goste jedan davnašnji, po zlu dobar poznanik našega naroda: srdobolja, dizenterija. Dolazi tako redovno, da nema gotovo kraja u Srbiji, koji u ovo doba godine ne propati od te opake bolesti — kad manje, kad više. Zato je i vreme, da o njoj koju opširnije rečem.
Kao što je laik gotov, da svaki krvavi proliv proglasi za srdobolju, isto su tako i lekari sve do skora u dizenteriju trpali razne bolesti, razne po suštini svojoj. Tek poslednjih godina raščišćeno je i pitanje o srdobolji kao što treba.
Utvrđeno je, da su u srdobolju dotle računate u glavnom dve sasvim različite bolesti: prvo, ova srdobolja što se kod nas javlja mahom u ovo doba kao rednja (epidemija), i drugo, srdobolja koja gotovo neprekidno (kao epidemija) vlada po toplim, tropskim i subtropskim krajevima, a nama retko dolazi u pohode. Ona prav zove se sad epidemijska ili prava srdobolja ili dizenterije, a ova druga endemijska ili tropska.
Razlika je između njih dve znatna, ali ja o tome neću da govorim, jer nas ovde interesuje u prvom redu ova naša, epidemijska srdobolja. Hoću samo uzgred da spomenem, da je našoj dizenteriji uzrok jedan bacil, koji su nezavisno jedan od drugog pronašli jedan Japanac (Šiga) i jedan Evropljanin (Kruze), a endemijsku srdobolju da prouzrokuje jedan mikroorganizam iz životinjskog carstva (tzv. ameba dizenterije), koji je pronašao Leš u Petrogradu. To je važno znati već i zato, što se samo tako može pojmiti, zašto serum, koji opravlja Kruze, može da pomogne samo u srdobolji kojoj je uzrok Kruazov bacil. A iz fakta, što jo ta Leševa ameba pronađena čak tamo u Petrogradu, vidi se jasno, da te endemijske, „tropske“ dizenterija ima bar katkad i u zemljama sa umerenom, pa čak i hladnom klimom. Ima je, svakako, i kod nas, ali se ona gubi prema epidemijskoj, te se danas neću, kao što rekoh, više na nju osvrtati. Sve, što dalje budem govorio, važiće samo za epidemijsku srdobolju.
⁂
Srdobolja je kužna, infekciozna bolest, kod koje se lokalne promene vide na debelom crevu. Kužna klica (Šiga Kruzeov bacil) ulazi kroz usta u stomak, prolazi otuda kroz tanka creva u debelo crevo, i tek se tu nastani i proizvodi bolest. U debelom crevu izaziva, kako kad, razne promene: prosto zapaljenje, ranice i veće rane, gnojenje, pa i truljenje i raspadanje. A otrovne materije, koje se tada tu stvaraju, prelaze u krv i truju čoveka.
Prema raznoj jačini tih promena, i spoljni su znaci srdobolje različiti.
Početak joj je mahom spor, neprimetan. Čovek dobije zavijanje u trbuhu, laku vatru i malaksalost i češću stolicu, u kojoj ima dosta bistre, staklaste sluzi. Ali posle 2-3 dana bolest postane mnogo ozbiljnija. Trbobolja se pojača, bolesnika sve jače tera napolje, tako jako da odmah skače iz kreveta I jedva stiže do nužnika ili lonca. I to ta tera svaki čas, po 20, 30, 50 pa i 100 puta na dan. A svaki put samo malo izađe napolje — malo pitijaste sluzi sa malo krvi, uz veliki bol i ogroman napon. Uz to ga muči nesnosna žeđ, pa onda postane malaksao, bled, žućkastobled, oči mu upadnu, jezik, usta i usne mu se osuše i popucaju. A temperatura mu je nekad povećana, nekad normalna ili čak i subnormalna.
Tako stanje potraje nedelju dana ili nešto više, pa onda bolest po nekad počne da popušta, i bolesnik za nekoliko nedelja ozdravi. Ali po nekad sve te pojave neće da popuste, nego traju još mnogo duže vreme, bolesnik sve više malaksava i najzad ili umre ili se jedva, posle duge patnje oporavi i pridigne. A u najtežim slučajevima, koji se mahom svršavaju smrću, naponi i bolovi postaju sve veći i sve češći, izmet postane truo, gnojav, smrdljiv, mrke ili crne bije, bolesnik brzo smalakše i u mukama izdahne.
Kao što se vidi, i srdobolja, kao i druge bolesti, može da bude i lakša i teža. Opasna je i gotovo uvek smrtonosna naročito ona, kod koje se pojavi subnormalna temperatura ili truo, smrdljiv izmet. A te teške forme javljaju se u jednoj rednji češće, u drugoj retko ili nikako. Prema tome je i smrtnost od dizenterije različita. U nekoj epidemiji umre svega 5 od sto bolesnika, u nekoj i 15 od sto, pa i više. Srdobolja je, dakle, ozbiljna, opasna bolest. I to opasna ne samo zato, što čovek od nje često umre, nego i stoga, što mu posle nje katkad zaostanu u crevima ozbiljne, teške mane, koje ga za ceo vek naprave patnikom i bogaljem.
Sad je na redu da kažem ono što je najvažnije: kako se dizenterija dobija, tojest kako se zaraza širi, i kako se čovek može od nje sačuvati. Ali to moram da ostavim za sutra, jer bi mi inače članak izašao suviše dug, pa mnogi ne bi imali kuraži da ga pročitaju.