Ostalo mi je još da kažem, kako se malarija leči i kako se suzbija.
Barska groznica dolazi, srećom, u onaj mali broj bolesti, protiv kojih imamo pouzdan, specifičan lek. Kod nje je taj lek kinin, i za njega su ljudi znali još mnogo pre nego što su i sanjali šta je malariji uzrok.
Grafica Del Hinhon, žena španskoga vice-kralja u Peruu, bolovala je 1638. godine od teške groznice i izlečila se jednim peruanskim narodnim lekom — korom od jednog drveta, koja se tamo zvala „kina“. Grafica je, onda, tu koru donela i u Evropu i preporučivala je kao siguran lek od groznice, te se tako kina malo po malo raščula i raznela po celom svetu. Isprva su je donosili iz Perua poglavito jezuiti i lepe su pare, naravno, na njoj zarađivali. Zato so tucana kina u to doba i zvala „jezuitski prašak“, ma da je u prvi mah bila prozvana „grafički prašak“. Ali docnije je trgovina kinom oteta od jezuita, pa se i to ime izgubilo. A još docnije počeo se iz kore vaditi ovaj naš čist kinin, koji se danas jedini upotrebljava kao lek protiv malarije.
Kinin je, dakle, siguran lek od malarije, zato što je otrov za plasmodije. Samo što ga bolesnik mora gutati u dovoljnoj količini i u podesno, propisno vreme.
Kod lakših vrsta malarije, terciane i kvartane, koje su kod nas, u ostalom, i najčešće, dovoljno je, kad bolesnik (odrastao čovek) uzima 1 gram kinina na dan, najbolje 1 gram podeljen u 2 ili 3 dela. Ali te kinine treba da uzme na 3, 4 i 5 sati pre nego što će ga uhvatiti groznica. To zato, što kinin najlakše ubija mlade plasmodije, a mlade plasmodije plivaju po čovečjoj krvi, kao što sam rekao, baš u vreme kad bolesnik dobija drhtavicu, te kad čovek uzme kinin na 3—5 sati pred groznicu, lek mu upravo u to najpodesnije vreme pređe u krv. Kod teške, tropske malarije mora se uzimati kinin još u većim količinama, a vreme kad ga treba uzimati, može da odredi samo lekar.
Međutim, u oba slučaja treba imati i ovo na umu: Nije dovoljno piti kinin dva-tri dana. Za tako kratko vreme može se preseći groznica, ali poneka plasmodija ostane u bolesniku ipak živa, pa može docnije iznova da se napati i da donese groznicu — naprimer i u sred zime, kad nigde ni jednog komarca nema.
Malarija se, dakle, sigurno leči, naročito ova naša, lakša. Ali ma da se leči, ipak narod u mnogim zemljama toliko od nje pati, da ljudi neprestano pomišljaju, kako bi je sasvim iskorenili, uništili; to je, razume se, važno naročito za one krajeve, gde ima mnogo tropske malarije. I premišljajući tako, ljudi su pronašli nekoliko načina, na koje se uspešno može povesti rat protiv groznice.
Da bi se ti razni načini borbe bolje razumeli, moram ponoviti one zaključke, do kojih sam juče i prekjuče došao:
- malariji su uzrok žive klice, plasmodije;
- plasmodije prenose sa bolesnika na zdrave ljude komarci (anofelesi), u toplo doba godine;
- komarci se pate samo onde, gde ima bara i barica;
- kad se u proleće komarci počnu rojiti, oni samo onda mogu početi širiti malariju, ako u tom mestu naiđu na ljude, koji već imaju malariju, jer inače nemaju gde da nađu plasmodije.
Kad se to ima na umu, onda je lako izvesti zaključak, kako se malarija može suzbijati:
- mogu se uništiti plasmodije u bolesnicima, pa onda anofelesi nemaju gde da se zaraze;
- mogu se zdravi ljudi čuvati od ujeda komarčevih;
- mogu se sami komarci tamaniti.
Prvi su način preporučili Koh i Grasi. Oni kažu ovako: Treba preko zime dobro, potpuno izlečiti sve bolesnike od malarije, pa idućeg leta mogu onda komarci do mile volje ujedati ceo svet, i opet se neće niko razboleti, jer neće biti plasmodija (a iz drugih mesta neće biti donete, jer komarci ne lete daleko). Koh je i u praksi pokazao, da se to može uraditi: Stefansort na Novoj Gvineji bio je do skora jedno od najzloglasnijih legala malarije na svetu, a Koh se jedanput sa svojim pomoćnicima dao na posao, pa je za nekoliko meseci pregledao tačno sve tamošnje stanovnike, sve ih izlečio od malarije, i od tog doba tamo nema gotovo ni malo barske groznice. Način je dakle dobar, samo se za njega traži mnogo lekarske snage i mnogo truda.
Drugi je načini jevtiniji, ali i nesigurniji. Neki su tu preporučivali, da se ljudi mažu po licu, rukama i nogama raznim mirišljavim mastima i zejtinima, pa da se tako sačuvaju od ujeda komarčevih. U tom se pogledu najbolje pokazalo limunovo ulje; kažu da komarac ne prilazi čoveku, koji je namazan tim zejtinom. Drugi su predlagali, da se bar iz kuća, naročito iz spavaćih soba pred veče isteraju svi komarci, pa su palili razno lišće i druge stvari, da tako dimom i mirisom teraju komarce. Do sada se kao najbolje srestvo za to pokazao prašak od hrizantema, od kojeg se prave čuvene svećice „zampironi“ i „zanzolina“ (kad se uveče zapali takva svećica u sobi, pa se otvore prozori i vrata, svi se komarci, kažu, razbegnu). A treći su predložili, da se u barskim predelima po prozorima i vratima na kućama nameste česte gvozdene mreže, kroz koje komarci nikako ne mogu da uđu u kuću. Za taj se način najviše zauzima Čeli u Italiji. I prvi takav pokušaj učinjen je tamo na železničkim stanicama, po ravnicama gde ima mnogo malarije. Železnički činovnici padali su tamo kao snoplje od malarije, naročito i zato, što moraju da se bave napolju i noću, kad anofeles ide u lov. A otkako im je Čeli na kuće metnuo te gvozdeno mreže, a njih uputio da noću izlaze samo sa velom na licu i u rukavicama, od tog vremena, vele, i oni retko pate od malarije.
Treći način, tamanjenje samih komaraca, najteži je i najskuplji. Da se to učini, treba ili isušiti sve bare i barice ili stalno paziti i prosto trovati jaja i larve komarčeve po barama. Prvi je metod, očigledno, vrlo skup, a drugi vrlo zametan. Jer da se komarci ne bi izlegli iz vode, treba u sve bare i barice sipati štogod, što će im jaja i larve potrovati ili ugušiti, naprimer petroleum. A to je svakojako zametno, baš i da nije skupo.
To su, eto, ta tri načina, na koje se ljudi bore protiv malarije. Kod nas će, svakako, još vrlo mnogo vremena proći, dok se i na takve poslove počne pomišljati. Ali jedno bi se i sad moglo učiniti: mogla bi država naći način, da naš svet, koji toliko boluje od barske groznice, dođe do jevtinog kinina. A kinin nije samo lek od groznice, nego se kininom može čovek sačuvati da u opšte i ne dobije malariju. To ljudi odavno već znaju: kad je graf Boneval 1717. godine opseo bio ovaj naš Beograd, on je davao svojim vojnicima unapred da piju kinu, i sačuvao ih je na taj način od groznice, koja je inače morila ceo svet u ovome kraju.