Kad sam pre pet-šest godina bio u Prištini, pričala mi je jedna tamošnja žena, kako je rodila svoje devetoro dece. Čim oseti, veli, već ozbiljne bolove, ona istera sve iz kuće, pa se zatvori u sobu, šeta i leži dok se dete ne rodi, pa onda ustane, podveže detetu pupak, okupa ga i uredi, i kad sve to svrši, zamesi pogaču, ispeče je pod crepuljom i digne se onda s pogačom u komšiluk kumu, da mu javi da je dobio kumče. Tako je ona rodila devetero dece, i sva su joj, hvala Bogu, živa i zdrava. A i ona je video sam, bila čila i zdrava, uvek vesela i uvek u poslu.
To sam, dakle, čuo i video tamo na Kosovu. A tek docnije, živeći u selu, uverio sam se, da i naša seljanka, ako ne baš sasvim tako, a ono bar vrlo slično rađa svoju decu. Ona je, doduše, retko kad sama, kad nastupe ti teški časovi, puno baba tumaraju i brljaju oko nje, za to vreme, ali ni ona ne leži dugo posle porođaja, nego gleda da što pre ustane i pođe za poslom.
I sad bih vam ja mogao puno koješta kazati, i mogao bih vam dokazati, kako to upropašćuje naše seoske ženskinje, ali koja mi vajda od toga? Seljanke „Politiku“ ne čitaju; čitaju je varošanke, pa zato varošankama treba i govoriti.
To, međutim, ne znači, da i varošanke žene ne greše u tom pogledu. Naprotiv, i one vrlo često ustaju suviše rano, mnogo pre desetoga dana, sa postelje i izlažu se na taj način opasnosti, da ostanu večiti bogalji, na teretu i sebi i svojima. Ali ipak, njima se ta pogreška ne sveti toliko često, kao jedna druga, kud i kamo opasnija.
Mi lekari retko kad imamo prilike, da budemo kraj porodilje, kad je njen porođaj normalan, pravilan. Nas zovu onda, kad naiđe kakva nesreća, bilo za vreme samog porođaja, bilo posle porođaja. I tek u takvim prilikama vidimo mi, kakva se sve čuda događaju u porodiljskoj sobi.
Moj prijatelj i kolega V. uvek se slatko smeje, kad priča kako su mu nekada u jednoj našoj palanci žene prorekle vrlo crnu budućnost. Zaprepastile su se, veli, kad su videle, koliko je čaršava i ostalog rublja uprljano i bačeno na gomilu za vreme porođaja njegove žene. „Nema od njega ništa“, govorile su žene. „Nikad taj ništa neće imati. Gladovaće pod starost“.
Zaprepastile su se, naravno. Jer one kod porodilje upotrebe sve drugo, samo ne ono što treba. I apsolutno ne mogu da pojme, kako se pod nju može napri-[…čist čaršav, a ne nekakva stara, prljava…], ne mogu da pojme, da je čistota baš za vreme porođaja i posle porođaja prvi uslov, koji moramo tačno do krajnjih granica ispuniti, ako hoćemo da se ne igramo porodiljinim životom.
U detalje mi nije moguće ulaziti. Kad kažem čistota, onda mislim i na čistotu babice i na čistotu sobe, postelje, rublja, jednom rečju svakog i svačega što dolazi u dodir sa porodiljom. A kako mi lekari, kao što rekoh, retko kad dolazimo u priliku, da lično savetujemo i porodilju i njenu okolinu, oni treba da budu bar toliko smotreni, pa da zovu spremnu, školovanu babicu, koju će sad već skoro u svakoj varoši i varošici moći naći. Sve one babe, i iz familije i iz komšiluka, treba terati iz sobe. Ni pojma, ama ni pojma nemaju one, kako se čuva porodilja. One, kao ono stari naši hirurzi, peru ruke tek posle porođaja, a kako na ruke paze, tako paze i na sve ostalo.
I to se onda porodilji ljuto sveti. Kad naiđu groznice, kad porodilju stanu mučiti bolovi u trbuhu, kad se sve u njoj zapali i zagnjoji, kad se najzad i krv otruje, jednom rečju: kad nastupi babinja groznica, koja je kod nas tako česta, onda sve te babe sležu ramenima i vele: „Nazebla je.“ Ali ona nije nazebla, ne dolazi babinja groznica od nazeba. Babinja groznica dolazi od nečistoće, od prljavštine, a nečistoću i prljavštinu donose neznanje, nepažnja i lakomisleno igranje sa ljudskim životom.